Nijedna žrtva za otadžbinu nije prevelika. U ratnim okolnostima to više nije ni žrtva, ni zalog otadžbini, već dug. A to podrazumijeva i glavu, i sve ono što je glava stekla. O njihovim glavama i imovini, kao da je pravilo, odlučivali su oni koji nisu vični ratu, i u njemu i ne učestvuju. Teško bi bilo reći da su i u čemu drugome posebni ili prepoznatljivi, ali ratna situacija im pogoduje da isplivaju u prvi plan. Uvuku se pod kožu vojskovođama kao krpelji, a narodu sišu krv. Upućeniji su u sva zbivanja, više nego vojskovođe. Krčme tuđu imovinu, prave ratne planove i rasporede, odlučuju ko se mora odazvati na front, a ko ne. I vojskovođe se potpuno oslanjaju na njih. Oni su stvarni gospodari rata i prije nego što je rat i počeo. A već kod prvih ratnih pokliča iščeznu. Uskrsnu tek kada se sve borbe završe. Da prebroje mrtve, ponize poražene, ili da preuzmu zasluge od pobjednika. Oni su uvijek na dobitku. Ratnici ih zovu krvopijama, a oni sebe najbližim vođinim saradnicima.